Zdenka Mijailović
Rođena sam 24. jula 1965. godine u Tübingenu, u Nemačkoj – zemlji koja me je dočekala na ovom svetu, ali me odmah, gotovo bez pozdrava, ispratila u nepoznato. Usvojena čim sam došla na svet, bez prilike da upoznam svoju biološku porodicu, odrasla sam bez korena, bez odgovora, bez objašnjenja.
Prva prava sećanja vežu me za detinjstvo u Srbiji – Novi Beograd, osnovna škola „Ivan Gundulić“, zatim Deveta beogradska gimnazija, smer inokorespondent. Tu sam naučila jezik odrastanja, ali ne i utehe. Kao mlada devojka, prerano sam se suočila sa stvarnošću – ne onom iz bajki, već onom sirovom, neumoljivom. Dva braka i četvoro sinova – po dva iz svakog – postali su stubovi mog postojanja i večni podsetnik da se ne sme stati, ni kada duša zadrhti.
Godina 1992. bila je prelomna – izgubila sam majku. Taj gubitak me je pokrenuo. Sa sadašnjim suprugom selim se u Nemačku. Šest godina tamo nisu bile utočište, već svojevrsno skrovište. Naučila sam tada važnu istinu – ne postoji mesto na svetu gde možeš pobeći od bola ako ga nosiš u sebi.
Po povratku u Srbiju ostajemo sedam godina, pokušavajući da pustimo korenje. Ali kada se u čoveku nastani nemir, zemlja ga teško prepoznaje. Sudbina nas potom vraća u Nemačku, a onda vodi u Pariz. Taj grad – spolja blistav, iznutra meni surov – postaće pozornica mojih najvećih unutrašnjih borbi. Trinaest godina u Parizu obeležili su gubici, razočaranja, tuga, ali i tiha snaga koju sam tada nesvesno gradila.
Godina 2018. donela je promenu – selidbu u Nicu i novo poglavlje. Sunce, more i ideja: Srbway – prvi srpski restoran brze hrane na Azurnoj obali. To nije bio samo posao. To je bio povratak identitetu, način da i u tuđini kažemo: „Postojimo. I mi imamo priču.“
Godine 2022. objavljujem svoju prvu autobiografsku knjigu, „Osuđena“. U njoj sam ogolila dušu – govorila o detinjstvu bez odgovora, o ulozi žene, majke, supruge, o selidbama, smrti, padovima, izdaji – ali i o čudima. Jer jedno od njih desilo se tiho, a odjeknulo snažnije od svega: posle 30 godina srela sam sina. Srce koje sam morala jednom da pustim, ponovo je zakucalo kraj mog. Nema rečenice koja može opisati taj trenutak. U njegovim očima videla sam sve – prošlost, sadašnjost i ono što tek dolazi.
Danas, kao žena koja je preživela mnogo više nego što je napisano, mogu reći: bila sam osuđena, ali nisam bila poražena. Moja druga knjiga, „Jača nego ikad“, nastavak je tog puta. To je priča o unutrašnjoj snazi pronađenoj u najmračnijem času. O svitanju koje dolazi kad poveruješ da noć više nema kraja.
Ja sam Zdenka. Nisam samo preživela. Postala sam jača nego ikad.
